Prva nedelja u Kalabriji (čuvena priča kako sam tamo postala kuma)

Pre odlaska u Ređo, moja profesorka italijanskog je na svom Fejsu objavila da dolazim i na moje iritirajuće insistiranje, pitala koji mobilni operater je najbolji u Ređu (zbog signala) i koja mi je najbolja opcija za mobilni internet. Jedan od najvećih problema mi je bio taj što ću tamo stići kasno uveče u subotu, nedeljom ništa ne radi i kako ću ja preživeti bez mobilnog interneta do ponedeljka. Međutim, u Ređo Kalabriju se leti preko Rima, tako da sam odmah po sletanju na Roma Fiumicino i prolasku kroz automatska vrata, sa leve strane ošacovala štand jednog operatera. Da se ne izbaksuziram u startu, poslušah mamin savet da prvo vidim koji mi je sledeći gejt i da vodim računa jer se često promeni u poslednjem trenutku. Nakon toga sam strpljivo sačekala svoju italijansku karticu i mistični efekat svog putovanja u zemlju najlepših ukusa posle svega dva sata ugasila komentarom na sopstvenom fb statusu „e ništa od misterioznosti i iščekivanja vesti od mene, imam internet!”


(Sada je već 2016, desilo se 2014. a pisano je 2015, u kojoj sam na leto opet išla u Ređo sa stipendijom škole koju sam dobila nakon kursa 2014):
Celoj ovoj priči se vraćam nakon godinu dana nedovršavanja iste i retroaktivno iz budućnosti javljam sebi da će mi i naredne godine ista žena dati novu karticu na tom štandu TIM mobajla! I to ću joj naravno reći, na nepravilnom italijanskom, taman posla da joj ne kažem tako važnu stvar, kao nebitni dosadni komšija. Al molim te, Rimljanka se šokirala što mi idemo u Kalabriju, kao šta ćete tamo?? Retroaktivno upozorenje samoj sebi: ta kartica od 30 gigabajta koju ćeš uzeti će biti sporija nego prethodna sa početnih 3 gigabajta i nikad nećeš potrošiti iako će i ostali koristiti, internet će biti neobjašnjivo očajno spor, Marko i ti ćete svakodnevno ludeti od toga, iako je to Italija i imaju 4G, čak će i novi telefon prestati da ti radi na tri dana u jednom momentu, i to ujutru pre odlaska na ekskurziju a i bez tog užasnog stresa ćeš već biti dovoljno užasno istresirana od strane momka iz Beograda kog ćeš tada voleti (i on tebe)).  A sad da nastavim sa pričom iz 2014:


Sutradan mi stiže vrlo ljubazna i potrebna poruka u inboks „Ej ćao, videla sam kod Olgice da dolaziš u Ređo, pa se slobodno javi ako ti bilo šta zatreba, ja sam tu sa porodicom“ – i baš lepo razbija taj prvi čudan dan i pustu nedelju. Par dana kasnije, poziv sa nekog italijanskog broja na koji se teatralno javljam sa „PRONTO!“, misleći da je to Maja i da je napokon nabavila karticu. Kad začujem ono pravo novosadsko rastezanje „Ej ćao, Jelena, ovde Nađa“ i pocrvenim iako ona ni ne može da me vidi. Pita me je l imam vremena za kafu, ona je tu u glavnoj ulici, razgleda po radnjama. Siiii, naravno, evo brzo dolazim. Prepoznajemo se u glavnoj ulici Corso Garibaldi u trenutku dok telefoniramo jedna s drugom. Znam da je Italijanima nedopustivo i presmešno da se kapućino pije bilo kad osim u vreme doručka ali svejedno ga pijem poslepodne jer prosto volim kapućino, bež’te, a Nađa se rashlađuje đelatom. Klasično otvaranje konverzacije, u koje škole smo išle i ko su nam zajednički prijatelji jer je usled faktora “Novi Sad” nemoguće da ih nemamo. Ali napokon da čujem ono što sam jedva čekala – kako se udala za Italijana iz Kalabrije, živi u Švajcarskoj, diplomirala italijanski u Trstu, ima dvoje dece a obe imamo tek po 26 godina.

Za mene ne postoji veća inspiracija nego kad čujem i slušam o srećnim okolnostima, vezama i budućnostima koje su se iz njih stvorile. Ispriča mi ona lepo sve, između ostalog i to da su rešili da se ove godine napokon venčaju i u crkvi, pravoslavnoj, tu, dok su u Ređu na odmoru – zato je i išla da gleda po radnjama. Ja kao vauuu baš divno, a kad je venčanje? U jednom momentu nailazi njen muž, skroz kul lik ovako, a nailazi i Maja koja već dva dana traži ordinaciju jednog svetski poznatog dermatologa (i o njemu imamo priču koju mi je Maja zavereničko-advokatski crnogorski tada zabranila da pričam). Dobacim joj, evo možeš pitati Morgana gde je to, on je odavde. Ona krene na engleskom a on joj odgovara na tečnom i simpatičnom srpskom, nakon čega Maja ne zna da li je samo ona to čula a ja nikad neću zaboraviti njen izraz lica.

To je bilo u utorak, a u subotu nas je očekivala prva u nizu ekskurzija sa faksom, u Sirakuzu i Noto na Siciliji. Mogla bih ići u detalje i tačno opisati koliko je bilo sati, koliko puta sam pomerila alarm, shvatala da je bolje da odustanem (al ipak nisam), kako sam išla bržim od najbržeg hoda al svejedno zakasnila i bus otišao bez mene. To mi se nikad pre nije desilo, valjda je moralo jednom, sreća pa nije za onu Taorminu. Nisam se potresla, zapravo bilo mi je drago što ću se vratiti nazad u krevet. Jedini problem je što su SVI sem mene otišli i sad ću ceo dan biti sama a subota je i nemamo predavanja. Istina, mogla sam sesti na voz i otići na čuvenu plažu Šilu (Scillu (opet sopstveno javljanje iz budućnosti – ti nikad nećeš ni otići na čuvenu plažu Šilu i za to si samo ti kriva)) ali sam radije poslala Nađi poruku da vidim da li bi hteli da se druže na plaži ako su u Ređu, i naravno ispričala anegdotu sa busom. Nađa ubrzo odgovara: „E, mi smo kod svekrve al idemo posle u našu kuću u Pelaru i ti ideš s nama, kupimo te u podne“. Obradovala sam se jako ali i usfrkisala, pošto sam shvatila da ću upoznati i njene ćerke i svekrvu a neću umeti ni reč da progovorim. Nakon obaveštavanja domovine o svemu tog jutra, pod tremom se uglavljujem u ono pomoćno sedište u gepeku kad iz dečijih sedišta ispred proviruju četiri crna oka i najslađe asimetrične šiške. Nađa me predstavlja a Luna ko iz topa rastegne: „ĆAOOOOO, kako se ti zoooveš?„, ajao koja neverica i olakšanje. Rasteže kao da živi u centru Novog Sada već 35 godina. Stižemo ispred te neobične i simpatične uske kuće na sprat na plaži u Pelaru, ja naravno oduševljena ali gđa Nađa mi to prekida obaveštenjem da je pacov juče pretrčao preko jedne žene dok se sunčala i da su ispod stepenica videli zmiju. Zašto si mi to rekla, pa ja neću izaći iz kuće sad. Al džabe, kad me sastavio pogled, poželela sam da više nikad ne uđem u zatvoreni prostor. Morgan i gospođa majka su odma izašli na plažu a Nađa i ja ostale da čantramo o svemu, porodicama, iskustvima, životnim stavovima. Između nas ona najbolja energija dijaloga, kao da se znamo sto godina.

pelaro2

Setim se da priupitam za venčanje i sve tri dame uzbuđeno poskoče da mi pokažu šta su kupile i kako će se doterati. Gledam, hvalim, oduševljavam se al stalno zapitkujem pa kad je ta ceremonija jer baš bih volela da gledam, stvarno mi nije palo na pamet da bih mogla prisustvovati venčanju dok sam na kursu italijanskog na jugu Italije. Kaže ova carica, sačekaj, sve ćeš čuti. Malo kasnije, nakon kupanja, sušenja, igranja i zbližavanja sa devojčicama, kao i fantastičnih lazanji gospođe svekrve duge, guste i velike crvene kose, Nađa i ja same u kuhinji. Ako se otmem mislima o onom pacovu, plažica je savršena, sa sitnim kamenčićima a voda je bistra, mirna i bez meduza pa sam rešila da se iskupam i isplivam maksimalno (jer u Ređu nisam mogla da se opustim zbog meduza podmuklih). I ja opet, pa Nađa, oćeš li ti meni već jednom reći kad se venčavate u crkvi, koji dan? na šta ona odgovara: stani, evo upoznala si nas sad malo, pa bih ja da te pitam da li bi možda htela da mi budeš kuma?

Nasmejem se glasno, od svih šarenih emocija koje osećam. Počnem da je zezam i govorim da je razumem jer nema koga drugog da izabere, al molim te – kaže ona da ima! Ali neće! Oće ja da joj budem. Naravno da pristanem i izletimo da uživamo u ostatku tog super dana, nakon čega sam dobila jednu od najboljih mogućih titula na svetu: da sam СNРЕНА. Kada su im kasnije navratili i italijanski rođaci, ja sam sedela ukopano, jela one male desert-sladolediće, slušala Nađu kako lepo priča italijanski, posmatrala koliko dva deteta od dva ista roditelja mogu da budu potpuno različita (starija kumica mi se doslovno penje na glavu dok mlađa bleji sama na terasi i ljulja se na delfinu na naduvavanje). Strava mi kad njih troje Nađinih ponovosađenih viču „Juuuuuu” i lepo mi kako Nađin muž kaže devojčicama bimbe. A ne znaš je l tamo, s njihove terase i plaže, lepše danju ili noću. Utom izašao mesec lepotan iznad Sicilije. Pile smo dobro belo vino iako sam ja insistirala da ga ne otvaramo ako ćemo samo nas dve piti, na šta je Morgan samo izjavio „Dve devojke iz Srbije su tu – popiće se.” Vratili su me kući, noćna vožnja obalom i tunelima Kalabrije a ja noćne vožnje i osvetljene tunele obožavam. Te večeri sam zaspala sva nasmejana i ispunjena, misleći, ju kako mi je drago što mi je pobegao bus.

1619527_10204719367369288_4933708649438372323_n

Advertisements

One Comment Add yours

Leave a comment

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s