Zebice

Danas sam posle 17 godina videla zebice u pet šopu. Onomad, 1999, zebe su se prodavale u jednoj radnjici u Njegoševoj ulici, odma preko puta Svetine gimnazije. Tuda sam stalno prolazila jer sam tad “pripadala” ambulanti u Njegoševoj a i u Svetinoj sam provela jedan lep period u trećem i četvrtom osnovne kad sam išla na časove klavira kod tadašnje profesorke muzičkog. Važno: tada mi je jedan gimnazijalac rekao da su mi baš super patike.

U tom periodu nismo imali kućnog ljubimca al ja sam svakako, kao većina dece opčinjene životinjama i životinjicama, ulazila u tu radnju i gledala šta sve imaju, maštala šta bih kupila a od svega su mi najsimpatičnije bile (australijske) zebice. Majušne i loptaste, za razliku od već standardnih izduženih i “visokih” papagaja. Skakutave, cvrkutave s nežnim sivim perjem, narandžastim kljunom i dva rumena obraza. Nekako deluju posebne i neukroćene a opet mile i pristupačne.

A pošto su tako male prosto moraš da poželiš da ih imaš u paru, nekako se nadopunjuju, nisu usamljenici kao papagaji. Baš sam ih želela i onako detinje, šatro nenametljivo i šeretski uporno, usađivala roditeljima tu ideju. Druga važna činjenica je ta da se pored tog šopa nalazila prodavnica s raznim kućnim stvarčicama, korisnim, dekorativnim, staklenim, plastičnim. Eto još od tada sam uzbuđeno hipnotisana takvim radnjama. Zapravo, kad gledam fotke iz najranijeg detinjstva, vidim da radim iste stvari ko i danas: obožavam patike (kul patike), ne volim džempere koji grebu, volim fotoaparat, rado otvorim puna usta da zgadim sagovornika. I smejem se. Smejem se od rođenja pa do sada, i uvek ću. Ništa nije bolje i zdravije od toga. Smejati se, -ne- ismevati i podsmevati.

Da se vratim na temu: u izlogu te radnjice je dugo vremena stajala jedna meni tad prelepa vaza, najlepša vaza na svetu, koju sam svim srcem isplanirala da kupim mami za rođendan. Sto puta smo tuda prošle, pošto je ona radila u blizini, pa sam prilike koristila da ispitam koliko joj se sviđa jer je bilo još dosta fore do rođendana – da se uverim da joj se sviđa, da uštedim za poklon a i da pripremim tatu da mi doda jer teško da ću uspeti sama. Vaza je bila od onog tzv. mlečnog stakla, izdužena i uska sa jako malim proširenjem pri dnu… kao neki medicinski instrument recimo, a oko nje se obmotavala kao neka spiralica, rojal plava staklena. Meni je ta vaza tada bila nešto najlepše što može da se kupi, dostojno lepog i vrednog poklona za mamu. Pored nje je bila ista takva samo veća, al ova je bila savršena. Prošlo je tu dosta meseci, stalno sam proveravala da li je još uvek u radnji i napokon dođe vreme, išla sam s tatom da uzmemo, baš pred rođendan. Evo razmišljam i mislim da nikad nisam bila tako uzbuđena zbog nekog poklona.

Međutim, one zebice nismo nikad ni uzeli. U sebi sam znala da se to neće desiti i već sam bila i odustala od njih jer je uskoro trebalo da se selimo i nabavimo psa. U tom pet šopu u Njegoševoj smo i uzeli (tj. tata sam, bez mene) one neke stvari za početak, činijice, povodac. Bilo mi neizmerno drago što sam ipak imala nešto iz tog pet šopa, posle onoliko ulaženja, maštanja i razgledanja, pa još da ponesem u drugi kraj grada, ko za neku uspomenu. Štaviše, u ormanu iza majica mi je zabačena nekorišćena ogrlica od šarenog povoca kupljenog tamo. Kasnije, kad sam već išla u srednju, tamo sam uzela kornjačicu i akvarijum/terarijum. Taj terarijum sam pre neki dan videla prašnjav na tavanu pa sam na par sekundi proživela period u kom je bila kornjačica. Baš je bila kul kornjačica, mogao si se družiti s njom i baka je baš volela, čak ju je čuvala na selu dok smo bili na odmoru. Eto, meni sve ima neku sentimentalnu vrednost. Ona se sama dodeli nečemu, dodeli mi se svemu, ne radim to ja.

dd

Advertisements

Leave a comment

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s