Nema veze odakle si već da li si car (radni naziv: Jugosloveni na jugu Italije)

Beše to 15. avgust 2014. Dan smo proveli na plaži u Tropei gde su bili nikad veći talasi a ja sam u ime svih ceo dan strepela od pregorevanja na suncu jer je plaža osim talasima bila preplavljena i ljudima, skupo se naplaćivalo sve a hlada nigde. Skoro cela Kalabrija se spustila u Tropeu da proslavi jedan od omiljenih praznika u Italijana, Feragosto tj. Veliku Gospojinu. Al nisam uzela da pišem o tome. Ceo dan je prošao u radosti i osunčanosti, u vodi, soli i pesku, zbog čega sam bila jako srećna i umorna pa sam samo jedva čekala da stignem kući da se istuširam i naspavam. Neće moći! To jest, nije moglo.

Na moju radost, dočekalo me je prazno kupatilo koje sam u velikom rustičnom italijanskom stanu tada delila sa još četiri ženske persone: divnom Poljakinjom (i ona je išla u školu), najneprijatnijom Italijankom (inače iz Ređa) i dve uspaljene Ruskinje (došle da bi izlazile, otišle posle mojih 10 dana). Ali! U toku dana je došlo do nekakvog kvara /guasto in italiano/, začepljenja, i kupatilo je najblaže rečeno bilo van funkcije. Nije bilo vode a zatečen toalet da ne spominjem.
Pobegla sam u svoju sobu, momentalno obavestila stanodavce i domovinu i smorila se u život a samo sam htela da se napijem vode, istuširam i ujutru probudim kao nov čovek. Momentalno sam obavestila i svoje najbliže prijatelje u tom momentu u Kalabriji, u prepoznatljivom “jao, zamisli!”, “jao, nećeš verovati” stilu.

Međutim, ispostavilo se kao velika sreća u nesreći kad u stanu sa strancima na jugu Italije nekoliko večeri nemaš vode ali u drugim stanovima imaš Makedonce, Slovene, Crnogorce i Srbe koji te zovu da “slobodno dođeš” da se okupaš, iako su i oni skroz riknuli od lepog dana i ponoć već je prošla. Te večeri sam otišla kod Zorice, već pomenute omiljene Makedonke, jer je njen stan bio najbliže a i značilo mi je što sam prvo kod nje jer je ona najveći car, tičer onaj pravi kog svi obožavaju i svima nam je bila prekul majčinska figura tamo a istovremeno veliki ortak. Kad nju vidim nasmejanu i kovrdžavu, desi se onaj vrlo bitan kliše kad muke postanu lakše jer im se zajedno smejemo.

Kvar je bio otklonjen tek prekosutra (bio praznik pa nisu mogli odma ali se svakako opet ponovio), voda je dolazila i odlazila, zbog čega sam sutradan išla na tuširanje kod Slovenke Suzane. Suzi je neviđen car. Išle smo zajedno u grupu u školi al smo se zapravo združile baš taj dan nakon mog tuširanja kod Zorice jer smo ceo dan izblejale na plaži i čekale noć da izađemo i onda iz izlaska idemo u Palermo. Nakon mučnog Palerma je na svu sreću bilo vode u stanu, u suprotnom bih se onesvestila. Tad sam u sobi zatekla pisamce od mile Poljakinje Ane, protureno ispod vrata. Narednih dana smo tako komunicirale ukoliko nismo bile u stanu u isto vreme. Napisala mi je šta se izdešavalo dok nisam bila tu i požalile smo se jedna drugoj. Ispostavilo se da je gazda stana rekao ovoj užasnoj Italijanki da nam prenese da slobodno možemo koristiti kupatilo njegovog porodičnog stana (prekoputa našeg) ali smo mi to saznale maltene nedelju dana kasnije.

Ta Italijanka, Patricija, je bila baš užasna i čudna i neprijatna. Tamnoputa, sitna, starija od 40 i onog grubog i hrapavog pušačkog glasa. Bilo mi žao kad sam skapirala da radi od pet do pet i da joj je očigledno teško u životu ali to ne znači da je opravdano što je neprijatna i neljubazna. Sledi kratka priča i o njoj:

10313956_10204723569434337_69441788513954857_n
Naime, jednom prilikom, i posle još jednom, je dala sebi za pravo da skine moj veš sa štrika, kako bi napravila mesta za svoj. To je u redu (mada meni ne bi palo na pamet da diram tuđe osim ako je taj neko baš bahato preterao sa sušenjem i zauzimanjem) ali nije u redu da joj, prvi put, padne donji deo mog kupaćeg na krov dva sprata ispod naše terase i da me ne obavesti o tome, a drugi put da skine moje stvari i ostavi ih zbondžane u hodniku na dasci za peglanje. Veštica! Neko bi pomislio da mi se zasluženo sveti i prkosi, možda sam predugo sušila stvari i zauzimala mesto al verujte da nisam.

1385079_10204719345008729_1226496624919053940_n
Zbog kupaćeg sam poludela skroz al morala da žurim na beer fest u planine (posebna priča kad je Enzo vozio bez ruku u krivinama) i srećom tad sam već imala Anin broj da je obavestim i zamolim da pokuca kod tog komšije (kog je Patricija inače poznavala) jer nikog nije bilo kad sam ja kucala a i ona bolje zna italijanski. Tri dana smo pokušavale da povratimo moj kupaći, svi su bili upućeni u slučaj a ova veštica je Anu ispitivala da l’ smo uspele a meni se nije ni obratila a kamoli izvinila povodom svega. Bila je ljubazna samo jednom na početku kad mi je tražila pet evra sitno za cigare. Tad sam spustila popravljenu roletnu na vratima terase po cenu da je više nikad ne podignem (Anina, njena i moja soba imaju dugačku zajedničku terasu s pogledom na more i planine al srećom iz kuhinje ima još jedna). Pritom, prvo veče sam iznela stolicu za ljuljanje na terasu i par dana kasnije vidim ova odvukla do svojih vrata al aj kao, nema veze, neka joj, ja ionako ne sedim tu.


Treći dan slučaja palog kupaćeg, Ana mi je pokucala na vrata zacenjeno pružajući obične pamučne gaće, objašnjavajući da je komšija izgleda pogrešno shvatio koje gaće su nam pale dole (nismo prve ženskinje u tom stanu) a četvrti dan slučaja palog kupaćeg mi je pokucala na vrata i uručila donji deo mog kupaćeg, koji je našla okačen na kvaku-kuglu našeg stana.

Zaključak: nema veze ko si, šta si i odakle si, bitno je da ako si car, pokažeš i drugima da si car. Ako nisi car, onda si za izbegavanje i radije ne bih ništa da imam s tobom. Druga stvar je da je super kad srećno otputuješ sam a još srećnije se vratiš, osim oplemenjen i bogat utiscima, bogat i novim ljudima na koje si tamo negde mogao da se osloniš, baš kad su u pitanju najobičnije ali u datom trenutku najvažnije stvari. Ana i ja smo otputovale isti dan, bez naročitog javljanja cimerki. Zapravo, kad sam sva zanosna s koferima napuštala stan, Patricija me upitala kao “odlaziš?” a ja s najširim osmehom ikada odgovorila: “da, da… ciao!” Ana i ja smo se toplo pozdravile uz obostrano “toliko mi je drago što si bila tu” i njeno “da se nikad ne menjam”.

Inače, kad smo Marko i ja prošle godine odlučili da se vraćamo u Ređo da ponovimo sve (a vraćale su se i omiljena Makedonka i Crnogorka, i to u proširenom kul sastavu) rezervisala sam opet ovaj stan pod uslovom da Patricija ne živi više u njemu, međutim, nedelju dana pred put nam javiše da ga povlače zbog čestih kvarova u kupatilu.

nnn

 

 

Advertisements

One Comment Add yours

Leave a comment

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s