Ulazim u taksi i ljubaznim tonom kažem:
„Sad sam videla da imam samo hiljadu dinara, nadam se da neće biti problem?”, jer uvek osetim blagi stres kad nemam sitno, da taksista ne prevrne očima i ne zacokće.
„Kod ozbiljnih ljudi, to nije problem.”
Čitavim putem smo pričali o tom problemu sitnih i krupnih novčanica, npr. kako njegov kolega plaća cigare sa onom od 200 din a oprašta vožnje strankama koje mu ujutru pružaju 1000, umesto da rasitni i okrene u svoju i logičnu korist. Pokazao mi je svežanj para i rekao “to jeste sitno ali to su moje pare” i priznao da se ipak i on nekad unervozi zbog rasitnjavanja. Rekao je da su najgore stranke koje bahato pružaju novčanicu od 5000, nakon čega sam ja ispustila saosećajan uzdah negodovanja. Onda sam čula priču o finoj ali prevarantski nastrojenoj gospođi koja se svako jutro vozila sa Naselja do Modene i pružala novčanicu od 5000, pa bi joj svi iskulirali to jer odakle im toliko ujutru da razmene – sve dok nije naišla na ovog mog taksistu, koji kaže da je gospođa bila za-te-če-na kad je nakon njenog “ako nemate, nema veze, drugi put ćemo” uzeo njenu novčanicu od 5 soma i rekao da “nije problem”.
6.4.2016, 7.15
ecikej's Karanfilić 