Znam jednog Beograđanina koji često vozi iz beogradskog u bački okrug. Konverzacije radi, juče sam ga pitala kojim putem ide za Odžake, pa mi je zadovoljnim tonom ispričao i pohvalio ovaj novi izlaz sa autoputa, tzv. Novi Sad – sever koji izlazi na Rumenački put. Klimam glavom i dodajem da je taj put baš fin.
Kad uslediše uzdasi:

– Au, kako je tuda dosadno voziti! Nema ničega! Pustoš!
Prikrijem šok i ispitam:
– Gde, bre, ka Bačkom Petrovcu?! Je l na isto mislimo?
– Da! Strašno! Nema ničega, nit je naseljeno, sem onog akvaparka, neki park, drveće… Sve ravno, da je bar nekog brda! Prema Futogu i Veterniku je lepše.
– Prema Futogu i Veterniku lepše?? Kakvo brdo?? Ako ti je do brda, imaš eventualno Vršac i celu Frušku goru. I kako, bre, da bude naseljeno, tamo su njive.

Uze da mi objašnjava o smešnoj veličini “brda” u Vršcu i kaže da ulica u njegovom kraju ima viši uspon. Dodao je i da su te njive zapuštene. Ja i dalje u stanju zbunjenosti, ne znam koliko me zeza al mene svejedno dirne ozbiljno. Toliko, da ja evo 36 sati kasnije i dalje razmišljam o tome.

Ne vredi raspravljati, može otići u pogrešnom smeru. Jednostavno, ili imaš taj neki sentiment ili nemaš (možda je i do nedostatka informacija – meni se dešava). Čitala sam komentare poput “svaki dan prolazim tim atarom i uvek osetim nešto dok gledam te njive, i nikad mi ne dosadi”. To nije ništa manje intenzivna emocija od one koju neko oseti kad zađe u šumu i oseti lišće pod nogama. Kao što, na primer, nikad neću imati reči da bar približno objasnim šta osećam u trenutku kad ugledam more. Kad se ono pojavi i pozdravi.

Nije potrebno navoditi razloge i uzroke individualnih sentimenata, ipak su oni samo naši. Dovoljno je prepustiti im se, poštovati i čuvati ih, pa čak i braniti ako treba – svako svoj. Jedno je braniti mišljenje, a skroz drugo braniti dušu i to kako ona oblikuje ono pred očima.

Jedva čekam Uskrs da idemo u Bečej mojim omiljenim putem preko Srbobrana. Između Srbobrana i Bečeja, oko Radičevića, su najdivniji drvoredi, a ima čak i par krivina pa su sunčevi zraci naročito neuhvatljivi među krošnjama u proleće. Dok se vraćamo kući, prati nas dug i rovit zalazak sunca a pred Novi Sad se u teget nebu uveliko cakli Fruška gora, pa tražim liniju gde se ona završava, a u stvari spaja sa zvezdama zaduženim da se pojave te večeri.