EPIFANIJA

Epifanijski trenutak: kročim na terasu da uzmem koji list našeg lepog, visokog, lepršavog tamnozelenog bosiljka i vidim sparušio se.
Naljutim se! Zašto si takav, zašto se za sekundu sparušiš, šta ti to treba u životu, budi malo jači, otporniji, čak blagi hlad imaš, pogle matičnjak kakav je podivljao na sve strane, ne pita.

Što si takav osetljivac? Pa juče si pio vode!
On me gleda, sve ruke tj. grančice mu spuštene dole. Ne progovara. Ne radi ga ovaj motivacioni govor, šta će, takav je.
Uzimam kanticu za zalivanje i brzo po vodu.

Usput razmišljam: okej, možda mu ipak više vode i pažnje treba, nije ni lako biti sam od sebe tako visok i zdrav, lep i srećan, uspravan. Može se ali njemu treba te vode, više nego drugim biljkama, nije divlji, ej čoveče pa da – mi smo ga i zasadili. Možda je osetio i šta se dogodilo u Italiji pa tuguje. Možda mu nije ništa nego je prosto takav, i treba mu vode i moja obaveza je da ga obilazim, pazim i dajem mu vode pa makar se čudila njegovim potrebama dokle god on sam ne odluči da se reši muka i prepusti svoje i brige sveta nekom drugom, mladom i neiskusnom bosiljku, nekom od njih milion, što rastu iz istog semena al nisu isti,
ko ni deca, ko ni ljudi.

Sad sam ga obišla, eno ga opet maše i leprša među osušenom nanom i grubim matičnjakom. Pa sutra opet ispočetka, uostalom, mi smo ga i zasadili.

Advertisements

Leave a comment

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s