Prethodnih sat vremena ovog ponedeljka: Vrućina mi u farkama, jedva čekam da stignem kući i obučem donji deo pidžame ali idem na Naselje do pošte, da preuzmem knjigu koju sam u petak naručila mami sa Kupinda jer je nema u knjižarama, baš je neka popularna. Stigla je još u subotu al pošto nije bilo nikog da je preuzme, ljubazni kurir je rekao da će biti u pošti na Naselju i pozdravio sa “ćao-ćao”! Idem, svi paketi idu na Naselje, šta ću, moram ja, zašto nisam bajsom sad, a bila sam i pre neki dan, užas, smaranje… ajd, uvek bude najviše petoro ljudi ispred mene. Bolje danas nego sutra, plus je mama čeka.

Dolazim, prvi put u životu u poštici više ljudi nego što može da stane u red tako da sam ja poslednja u redu na staklenim vratima u koje je upeklo sunce. Stojim dva i po minuta, jednom nogom sam već napolju jer neću izdržati, kad onaj jedan simpatični ljubazni čovek bukvalno proziva “jel ima nekog za prijem isporuka ili paketa??” mahnem rukom kao davljenik i sve mislim garant umišljam ovo. Pita me šta treba, kažem, izdiktiram, šta treba al on saopšti da ne može da mi preda paket već da sačekam koji minut, on će ga pronaći, pa će me zvati na drugi šalter, psst, preko reda. Sačekam koji minut, on dobaci meni i sad već još dvema osobama iza mene da odemo kod kolege. Ko u ambulanti. I lucidnom snu. Sve se to obavi za manje od minut, srećom niko od prisutnih se nije bunio iako je svima muka od svega. 

Odem da sačekam bus jer me smara da idem u farkama po sunčanoj strani. Stojim u hladu i jedna bakica pita “jel krenuo” misleći na bus jer zna da sam sigurno pogledala red vožnje na telefonu pa i prokomentariše kroz smeh “vi mladi sve vidite na tom vašem hehehe, vi sve to znate” i dok to izgovara hvata me za ruku i govori to meni i njenoj prijateljici a ja kažem da je evo baš sad krenuo. Par trenutaka kasnije, bakica snimi moju slatku koferčić tašnu, uzme je u ruke i gleda šta je sve naslikano, “cveće i sladoledi”…. i palme i plaža i more! Kroz osmeh potvrdim, da, prava letnja. Već drugi put odustajem od odlaska u dm ali uđem u zdravu hranu, da vidim neki đumbir u granulama. Kao skoro sve radnice u zdravim hranama, i ova teta je baš ljubazna i sva se raspriča, da mi da pogledam šta me zanima, nasmeši se mom oduševljenju na neke integralne pločice.

Odjednom mi više nije vrućina u farkama i taman idem prema “komšinoj” trafici u koju ni ne idem dovoljno često jer mi je jedna druga samo par metara bliža na uobičajenom putu kući. Međutim, juče sam kod njega uzela dve Rose i da mi ne bi rasitnjavao, ostanem mu dužna 4 dinara i on kaže “nema veze, biće”. I pošto je sad bilo, javim mu se ispred i kažem e evo komšo da vratim za juče i on se istovremeno zbuni i nasmeši i kaže “ma jao, nisi morala”. Odgovorim da jesam, naročito kad sam se već setila, zar ne.

Neverovatno kojim laganim korakom sam prešla put do zgrade a koliko sam vukući se jedva prešla ulicu kad sam se tek bila uputila iz centra na Naselje. Kao da je mučni odlazak do pošte bio juče a ne pre pola sata.

Bukvalno najbolje što može da mi se desi u danu je da mi ga neko ulepša, naročito neko koga ne poznajem i ko nema obavezu da mi ga ulepša. Eto, nikakva posebna priča, samo jedan “Golden afternoon”, lagan i zahvalan.

(15.8.2016, 18:30)