Treći razred. Oću rolere! Strpi se. Idemo danas po rolere! Brojim korake od Podbare do Spensa (300 i nešto). Podbara bila nezgodna za roleraša početnika. Peti razred, novi stan, Nova Detelinara, nova škola i štene tibetskog terijera. Nova Detelinara super za vožnju svega, super za šetnju psa. Upoznaješ nove super ljude, ideš u vožnju s njima, ko ima bajs – vuče onog na rolerima. Vriska po ulici, jurnjava kroz garažu ispod zgrade kod atomca. Šetnja psa da se izbegne domaći, pretnje psom – ko sme da te dira. Sedmi razred. Neko lupanje po terasi. Pas grize rolere. Pas pregrizao kopču na rolerima. Tučeš psa, više plačeš što ga tučeš nego zbog rolera, ali i zbog rolera i takve prekretnice. Mogli su trajati zauvek. Pas ne ferma, ni rolere ni tebe ni generalno nikoga. Tajni dogovor da poklone psa a da ne kažu. “Bolje je tako”. XY godina kasnije, roleri zapaženi na tavanu – neki misle mogu se popraviti i naslediti, ja kažem ne mogu.