Jedna od omiljenih stvari na lokalnim plažama u Ređu nam je bila da popodne jedemo lubenice i dinje, da unesemo vitamine između sladoleda i pice.

Bio red na mene da odem do šanka i poručim za Suzi i mene al nisu imali tj. kad je šanker-gazda proverio, skontao da ima nešto malo lubenice i doneo. Ta kao malo veća porcija je pet evra, aj šta sad.

Dva dana kasnije, opet do šanka, došla da tražim anguriju, melone i pescu, pitanjem: je l’ danas imate voća? Hoću lubenice, dinje i breskve.

On tvrdi: uvek imamo voća, a ja mahinalno podignem obrve uz kez, neverbalno govoreći – umm, ne? Odlučno i malko prkosno ode iza da naseče i ja pitam za koliko će to biti gotovo, kaže konobarica nešto u fazonu polako, italijano tipiko.

Čekam i čekam, platila tih pet evra, raspala se tamo, čudaci sa plaže već počeli da okružuju šank kad izlazi on kao da je magija sa prepunim i preteškim tanjirom voća, tipa četir puta pet evra.

Jedva sam podigla i ponela. Pocrvenela kao ta sočna lubenica, zanemela, kao whaaat pa ovo nije pet evra, čekaaj. Odmahuje i smeši se u fazonu opušteno, drugi put. Onako raznežena domaćinskim gestom i zbunjena kažem hvala, on kaže “hvala tebi” i odem i pocepam se od voća sa Suzi. Male stvari i ulepšani dani.