Novi Sad bi nekome sa strane delovao kao nekonvencionalna sredina u kojoj ti taksista sa nedefinisanim akcentom, al’ mislim Bosanac, uz psovku uzbuđeno i sa sigurnošću prognozira trudnoću i pita da l’ si se udala od prošle vožnje, na skretanje teme i pitanje kako je, kaže da je zapet ko praćka, kao Hercegovac, i malo mu fali da eksplodira, a ti kažeš “ju pa nemojte tako”. Onda te, iako daješ do znanja da ti se ne priča o sebi, ispita gde radiš pa pita ‘oćeš mu držati časove engleskog, on će tebi časove vožnje ako treba, pita je l’ imaš svoj auto mada bi ti dao taksi opušteno, njegova žena je pre čupala volan i menjač, a sad vozi 140 na autoputu, onda čuje tužnu priču kako imam položeno i volim vožnju a ne vozim jer se mama nepotrebno plaši i nema ko da me tera, a još nemam svoj auto jer mi još ne treba toliki trošak, onda se napokon smiri i ražalosti i kaže evo ti Golf kad god oćeš. A meni je to skroz uobičajena vožnja taksijem.

(Mada, od ove godine su i čike taksisti osetno smorenije nego pre, nešto nemamo ovakvih priča, uglavnom ćutimo ili smo nervozni, komentarišemo dešavanja u državi…)