Sve o letnjem kursu italijanskog jezika u Ređo Kalabriji

Zbog izuzetno zahvalnog geografskog položaja Kalabrije, odnosno, ogromnog parčeta italijanske obale koje zauzima i ima pogled na Siciliju i brzi trajekt ka istoj, potrebna je kratka vožnja da zaobiđeš i špic i đon od čizme i dođeš do Jonskog mora a, opet, iznad je Tirensko a sa strane Mediteransko, plus silna vulkanska ostrva iznad Sicilije a ako se povučeš ka kopnu imaš divan planinski predeo… Samo ti treba volje da se nateraš i ideš svuda. To i jeste ostvarivo tokom mesec dana pohađanja letnjeg kursa italijanskog jezika na Univerzitetu za strance “Dante Aligijeri”.

Continue reading

Ignorisanje Etne i svatovi u Taormini

DSC_1084 „Ovaj izlet obuhvata posetu čuvenoj fabrici sicilijanskog meda, penjanje na vulkan Etnu i obilazak mondenske Taormine. Obucite se toplije, ponesite nešto dugih rukava jer gore na Etni ume da bude iznenađujuće hladno.“ Kao da se nisam već dovoljno nervirala što je vreme i mesto polaska ponovo pre 8 ujutru i 20 minuta brzog hoda od mog stana tj. na ozloglašenoj Piazzi Centrale i što ovaj put stvarno ne smem dozvoliti sebi da se uspavam i da opet odu bez mene, već moram da se oblačim toplo u vrelom avgustu? Nema šanse. Unapred obaveštavam sve da se ja neću ni penjati (kao što sam i pre prošlog izleta danima govorila da ću se zagarantovano uspavati) ne penjem se ni na Frušku goru na maraton a ne da se prašim po vulkanu. Continue reading

“Poslednja reč” iz mog maturskog rada o Petrovaradinskoj tvrđavi

Idu mi suze na “poslednju reč” u mom maturskom radu za koji sam mislila da je zauvek izgubljen. Šteta što nisam mogla da iskoristim materijal i za master rad. Budući da sam lokalni optimista (moj lapsus iz detinjstva, ali ne previše pogrešan), vrlo brzo mi se pred očima ukazalo to da bi idealna tema za moj maturski rad bila Petrovaradinska tvrđava. Zahvaljujući divnoj profesorici istorije Nataliji Mušicki koja je imala poverenja u mene da pišem o tako nečemu čega nema u udžbenicima, ja sam se inspirisano i strastveno prepustila istraživanju i pisanju, i nikad nisam zažalila zbog izabrane teme. Pošto je presmešno čitati iskrenog, predanog sebe u prošlosti, moram da podelim zaključak iz tog mog maturskog rada od pre 10 godina, sa kojim se doduše slažem i dan danas:

Да се вратим на почетак приче: Петроварадинска тврђава је много више од идеалног места за шетњу, фотографисање и одржавање музичког фестивала. Већина људи која тамо одлази никад ни не помисли откуд она ту и зашто.
До недавно сам и ја пролазила кроз све те капије не обраћајући ни најмању пажњу на њих све док једног дана нисам, сасвим случајно, налетела на интернет презентацију Новосадског универзитета где сам по први пут прочитала нешто о историји Тврђаве и њеним објектима.
Помислила сам како би ово била савршена тема за матурски рад јер осим што бих проширила своје знање о Петроварадинској тврђави, проширило би се и знање сваке особе која би га прочитала.
Као што већ рекох: већина људи што тамо одлази се никад ни не запита откуд она ту и због чега. Нису ни свесни колико заправо сеже њена дуга историја: од млађег каменог доба па све до EXIT фестивала.

Управо због тога сам свој матурски рад посветила откривању и истраживању ове прекрасне грађевине, са циљем да на младалачки начин послужи упознавању и ширењу знања о Петроварадинској тврђави као културној баштини и симболу града Новог Сада.
Осим тога, током протеклих 18 година ми је пружила много лепих и незаборавних момената тако да је овај матурски рад такође и најбољи начин којим јој се у овом тренутку могу захвалити.

Ј. Р. мај 2007.

dsc_0256-copy

#itsaNoviSadthing

Njegoševa ulica

Kada žurim u centar a neophodan mi je mir pre uključivanja u ugovorenu frku, prolazim kroz Njegoševu. Njegoševa je jedna od tih divno introvertnih novosadskih ulica, iako su zapravo sve introvertne na svoj način, ali ova posebno jer je jedna od prvih do glavnog trga a tako smirujuća, hladna i ćutljiva. U njoj se iskuliraš pre frke i uzbuđenja koje te čeka kod Katedrale ili u nekom od lokala ka kojima si se zaputio. Na sastanak, čas ili druženje, svejedno. Ona je poslednja s kojom si nasamo pre te frke, dizačica zavese pred nastup. Gurne te na Trg, tiho ali sigurno govoreći “možeš ti to”.

Roleri

Treći razred. Oću rolere! Strpi se. Idemo danas po rolere! Brojim korake od Podbare do Spensa (300 i nešto). Podbara bila nezgodna za roleraša početnika. Peti razred, novi stan, Nova Detelinara, nova škola i štene tibetskog terijera. Nova Detelinara super za vožnju svega, super za šetnju psa. Upoznaješ nove super ljude, ideš u vožnju s njima, ko ima bajs – vuče onog na rolerima. Vriska po ulici, jurnjava kroz garažu ispod zgrade kod atomca. Šetnja psa da se izbegne domaći, pretnje psom – ko sme da te dira. Sedmi razred. Neko lupanje po terasi. Pas grize rolere. Pas pregrizao kopču na rolerima. Tučeš psa, više plačeš što ga tučeš nego zbog rolera, ali i zbog rolera i takve prekretnice. Mogli su trajati zauvek. Pas ne ferma, ni rolere ni tebe ni generalno nikoga. Tajni dogovor da poklone psa a da ne kažu. “Bolje je tako”. XY godina kasnije, roleri zapaženi na tavanu – neki misle mogu se popraviti i naslediti, ja kažem ne mogu.

si_20161210_141324

Sat vremena jednog ponedeljka

Prethodnih sat vremena ovog ponedeljka: Vrućina mi u farkama, jedva čekam da stignem kući i obučem donji deo pidžame ali idem na Naselje do pošte, da preuzmem knjigu koju sam u petak naručila mami sa Kupinda jer je nema u knjižarama, baš je neka popularna. Stigla je još u subotu al pošto nije bilo nikog da je preuzme, ljubazni kurir je rekao da će biti u pošti na Naselju i pozdravio sa “ćao-ćao”! Idem, svi paketi idu na Naselje, šta ću, moram ja, zašto nisam bajsom sad, a bila sam i pre neki dan, užas, smaranje… ajd, uvek bude najviše petoro ljudi ispred mene. Bolje danas nego sutra, plus je mama čeka.

Dolazim, prvi put u životu u poštici više ljudi nego što može da stane u red tako da sam ja poslednja u redu na staklenim vratima u koje je upeklo sunce. Stojim dva i po minuta, jednom nogom sam već napolju jer neću izdržati, kad onaj jedan simpatični ljubazni čovek bukvalno proziva “jel ima nekog za prijem isporuka ili paketa??” mahnem rukom kao davljenik i sve mislim garant umišljam ovo. Pita me šta treba, kažem, izdiktiram, šta treba al on saopšti da ne može da mi preda paket već da sačekam koji minut, on će ga pronaći, pa će me zvati na drugi šalter, psst, preko reda. Sačekam koji minut, on dobaci meni i sad već još dvema osobama iza mene da odemo kod kolege. Ko u ambulanti. I lucidnom snu. Sve se to obavi za manje od minut, srećom niko od prisutnih se nije bunio iako je svima muka od svega.  Continue reading

EPIFANIJA

Epifanijski trenutak: kročim na terasu da uzmem koji list našeg lepog, visokog, lepršavog tamnozelenog bosiljka i vidim sparušio se.
Naljutim se! Zašto si takav, zašto se za sekundu sparušiš, šta ti to treba u životu, budi malo jači, otporniji, čak blagi hlad imaš, pogle matičnjak kakav je podivljao na sve strane, ne pita.

Što si takav osetljivac? Pa juče si pio vode!
On me gleda, sve ruke tj. grančice mu spuštene dole. Ne progovara. Ne radi ga ovaj motivacioni govor, šta će, takav je.
Uzimam kanticu za zalivanje i brzo po vodu.

Usput razmišljam: okej, možda mu ipak više vode i pažnje treba, nije ni lako biti sam od sebe tako visok i zdrav, lep i srećan, uspravan. Može se ali njemu treba te vode, više nego drugim biljkama, nije divlji, ej čoveče pa da – mi smo ga i zasadili. Možda je osetio i šta se dogodilo u Italiji pa tuguje. Možda mu nije ništa nego je prosto takav, i treba mu vode i moja obaveza je da ga obilazim, pazim i dajem mu vode pa makar se čudila njegovim potrebama dokle god on sam ne odluči da se reši muka i prepusti svoje i brige sveta nekom drugom, mladom i neiskusnom bosiljku, nekom od njih milion, što rastu iz istog semena al nisu isti,
ko ni deca, ko ni ljudi.

Sad sam ga obišla, eno ga opet maše i leprša među osušenom nanom i grubim matičnjakom. Pa sutra opet ispočetka, uostalom, mi smo ga i zasadili.