Kada vidim par na ulici

par koji izgleda kao da je sve prošao

tonu soli kusao

poštenu decu odgajio, poslušne unuke razmazio

idu ruku pod ruku

u drugoj ruci štap

ili kesa sa lekovima

Meni se nakon razneža

odmah potom, i nažalost

aktivira misao u fazonu

da li su oni uopšte toliko dugo zajedno

koliko dugo izgledaju da traju

možda su jedno drugom druga

treća, peta sreća

kakve li su živote živeli

kosture posakrivali

čije su živote povredili

ili ko je povredio njih

onda mi misli konačno uspore

i na miru malo ostave

pa kažem sebi – ajde to je sve okej

to nije toliko loše kao što misliš,

jer ti samo o jednom, jedinom srećnom kraju misliš

psihologija ti lepo kaže o čemu se tu radi

a ti radi malo (više) na tome, drž’ se

seci taj film, briši scenario

seti se “open endinga” sa predavanja

prihvati

i onda prebacim misli

pa mislim o zasluzi i sudbini

odlukama i iskušenjima

hrabrostima i kukavičlucima

senzibilitetima i ličnostima

vrednostima i stavovima

greškama u koracima

greškama u vaspitanju

traumama u odrastanju

ljudima kao bićima i ljudima kao vrsti

ali

čim te misli izađu na sledećoj stanici

ili posle nekoliko meseci

mislim o srećnom kraju

ne o cilju, ne o planu

srećnom kraju kao savršenom raju

ju al se rimuje, školski primer

i gadno mi je i tužno

srce me zaboli

al stvarno onako, pecne pa se odlomi

kao okrajak torte kad se u pretrpanom frižideru zezne šlag sa strane

kad pomislim da se može desiti

da ću možda morati

da prihvatim ne-srećan kraj

bukvalno kraj koji nije srećan

jako strašno zvuči

“ne možeš to znati”

“ne smeš tako misliti”

“ništa to ne znači”

“nema garancije”

e kakav je ovo svet i vek

kad još uvek nema garancije,

na srećan kraj

da čak i ja ponekad moram

da izustim nekom osim sebi

da srećan kraj nije garantovan

osim u filmu a čak ne uvek ni u filmu

zato samo i volim

one sa srećnim krajem

i ne bih više da se pravdam

i osećam glupavo zbog toga

prosto moram nekad.