Pasaž 14

Po instrukcijama drugarice, išla sam u Zmaj Jovinu 14 da odnesem kaiš od (nove) torbe kod tašnara na popravku. Inače, neki se čak naglas pitaju dal tašnari još uvek postoje. Ovo mi je prvi put da idem kod tašnara a od celog života u Novom Sadu do danas nisam ušla u pasaž Zmaj Jovine 14 (“koji je to pasaž”), koji kao da se ne nalazi u ovom gradu i svetu.
Ispred tog pasaža nema putokaz-reklama, samo mala bela ploča s natpisom “Pasaž 14”. Nakon uskog tunela, širi se u dvorište natkriveno improvizovanim krovom od različitog materijala pa je i zvuk prigušen. Mrkli mrak i tišina toliko da glasno čujem kako gazim po vlažnim pločicama a tek pri kraju se vide svetla iz mahom zanatskih lokala. A ja hoću da danas napokon ostavim taj kaiš na popravku, taman imam vremena do početka časa, pa da budem mirna i za koji dan opet nosim malu crnu torbu. Idem napred, uz blagi osećaj straha od nepoznatog mračnog pasaža koji se širi u dvorište i prilazim “svetlu”. Mlađi muškarac stoji ispred lokala pored krojačkog salona u kom sedi i radi isto jedan muškarac. Prilazim i zbunjeno zavirujem, ne bih li ugledala natpis “Tašnar” i potom mu se odlučno obratila. Čovek me sve vreme posmatra ali ne progovara i šta ću, moram da mu se napokon obratim:

„Dobar dan… Izvinite, jel ovde… Jel ovde mogu… Jel vi…”
(zavirujem dok me zbunjuju komadi kože i krzna koje vidim unutar lokala a nigde nema naziva tog lokala i zanata) „Aha, e tu sam!” kao samouvereno uzviknuh ja „Jel mogu ovde da popravim tašnu, tražim tašnara, jel možete vi… khm… ??? …”
Nakon nekoliko skoro mrkih pogleda, progovara i on:


„Ne. Ja to ne radim. Ja… Majstor nije… Ne ovde. Ah, ajde uđite. Ja to ne radim, al evo mogu da pogledam, dajte da vidim šta je.”
Ja iz sekunde u sekundu sve zbunjenija.
„Evo ja sam ponela, rekla mi je drugarica da se ovde nalazi majstor tašnar al ne vidim nigde da piše… Baš gledam i ne vidim.”
„Hm… Šta se ovde desilo… Aha, da, raširilo se i ispalo, može to… To se odšije, ovde, i zameni… Vidite, majstor postoji al nije ovde.”

Počinjem da se osećam sve čudnije, da ne kažem filmskije – gde je taj nevidljivi majstor, hoće li mi ovaj više otkriti misteriju! Čemu tolika misterioznost, otkud sve ovo ovde, otkud ja ovde, kako nisam prošla ranije, zašto je on tako tajnovit i da li ću ga na kraju još i nečim razljutiti!?!
„Majstor radi do četiri a njegova radnja je iza crnih rešetaka levo, tamo kad se prođe tunel pa sa strane” pokazuje ka tom mraku odmah tamo kod prolaska kroz pasaž gde se ništa ne vidi ali lakne mi ipak, ok, nisam videla u mraku.
„Može to i moja radnica, vidite, to se odšije pa zameni, al evo, ja ću to ostaviti ovde i odmah ujutru dati majstoru a vi se posle sa njim dogovarajte šta i kako.”
Oduševim se u sebi al ostajem ozbiljna uz standardnu dozu ljubaznosti:
„Jao, super. A da li će mi on zameniti il ja treba da kupim?” samo da ne kaže da treba da kupim, gde ću uopšte i naći to.
„Ne, on će to naći i zameniti.”
„E super. U redu. Hvala Vam stvarno, baš ste ljubazni. Navratiću ja onda do majstora sutra ili prekosutra, hvala Vam stvarno. Da ostavim ime?”

Uzme i zapiše ime i broj, kaiš moje torbe obmota tim papirom i kaže:
„Evo ovde ću ja to ostaviti i ujutru dati njemu.”
„Okej, odlično… Pretpostavljam da majstor radi od osam… devet?”
„Ah, ne…” izraz lica pokazuje zadovoljstvo „već od sedam.”

Ovo. To su te stvari koje ja obožavam da doživljavam. Bila bih pod još većim utiskom da me stomak nije boleo koliko me je boleo i time dekoncentrisao od oduševljenosti i samo meni poznate čarolije tako običnog trenutka.

Eto, doživeh posebnu i neočekivanu dobru volju jednog ljubazno namćorastog zanatlije u do sad neotkrivenom i neprimetnom pasažu u glavnoj ulici mog grada i odjednom mi sad taj pasaž menja život i svaki korak tom ulicom do sada, čim ja ovoliko pišem o tom za mene velikom događaju.

26.1.2016, 16:52

P.S. Sada je sutradan ujutro, 8:20. Zvao me majstor da kaže da je kaiš gotov. Otišla sam po kaiš, pasaž br. 14 je skroz drugačiji po danu! Opet drugi svet. Vide se putokazi za tašnara na spoljnom luku pasaža, a unutra postoji neki ogroman objekat sa grčkim stubovima. U radionici dva sa dva, majstor je bio tih i profesionalan, a najbolje od svega, stavio mi je identične kajlice na kaiš, na šta sam ja iznenađeno i oduševljeno odreagovala ali nije hteo da otkrije tajnu kako je to moguće (a fascinacija očigledno samo u mojoj glavi).

12356923_10207977089570307_7017355202345903666_o
Očigledno da nije ispred Pasaža 14 al svakako je sa http://www.instagram.com/ecikej
Advertisements

Leave a comment

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s