Ako ribu ne jedeš prstima, onda bolje da je ne jedeš uopšte.

U našoj porodici svi vole da jedu ribu, osim moje sestre (koja voli samo onog paniranog oslića u vidu pohovanog ulja i razvodnjenog skroba). Zašto ona ne voli ribu – zato što riba ima kosti.

Svaki put kad bi došlo do te izjave tokom jela, baka bi spomenula svog oca i to da je on svaki dan ranom zorom išao na kanal da napeca za taj dan i samim tim su oni još kao vrlo mali naučili da jedu ribu.

Tad nije bilo da se ruča mesa k’o danas, aaaa… ne”! Riba je bila glavna i morao si da umeš da jedeš ribu a da se ne ugušiš. Preživljavanje u svakom smislu. I tako nas je baka svaki put, dok bismo nas tri ručale, učila kako se jede rečna riba: otvoriš je, prstima izvadiš kičmu i vidljive kosti a one sitne nevidljive (koje osetiš tek u ustima pa se uplašiš i vidiš ceo život pred očima) – e, te zalogaje moraš da izmanevrišeš u samim ustima tako da kosti jezikom odvojiš od mesa i izbaciš do prednjih zuba, među prste pa u tanjir.

Ja sam to naučila da radim. Ja sam presrećna što umem to da radim, što umem da jedem ribu bez straha od malih kostiju. Usavršila sam tu važnu veštinu. I to sam odavno naučila da radim, dok smo nas tri još uvek ručale zajedno a baka spominjala detinjstvo i terala moju mlađu sestru da jede i pomagala joj, uveravala je da “neeeema” više kostiju, da je sve izvađeno. Ali ja to nisam morala da slušam i čekam da mi povade sve kosti jer sam već bila samostalna i ponosna zbog toga, zadovoljna sobom što to mogu – da jedem ribu bez straha od gutanja kostiju.

Srećna sam što volim ribu. Svaki put kad jedem ribu s kostima, gledam u taj tanjir i te kosti i razmišljam o pradedi (koji je bio jako visok i mršav i jeo ribu i povrće i svejedno umro od šloga), zamišljam baku kao devojčicu i našu kuću u Turiji i kako je bašta izgledala tada, znam da je bila prepuna cveća jer je prava bašta bila tamo gde je sad Zorina kuća. Zamišljam pradedu al nisam sigurna dal ga skroz dobro zamišljam, mislim da da, dugo nisam videla sliku.

Jedino kad izbegavam da jedem ribu je u restoranima. Zapravo, do nedavno sam to izbegavala jer mi je bilo “bezveze” da u restoranu čeprkam po ribi da bih je jela na svoj način, pravilan način. Sad sam zrela odrasla žena koja voli da uživa i više se ne opterećujem. Lepo sedim i jedem je prstima ko čovek, ko moj pradeda i moja baka, vadim kosti i stavljam na tanjirić pored, pa umastim viljušku dok uzimam zalogaj salate od krompira i luka. Bilo bi super da i salatu možeš jesti prstima al eto, ne može sve. Volim što volim ribu, volim što moji vole ribu i što su me naučili na ribu i svakim čulom uživam u slasti tog lepog čistog mesa pomešanog sa aromom načina pripreme, bilo da je to u rerni, tiganju ili roštilju. Volim što sam odrasla u gradu na reci, što nas reke, kanali i bare okružuju. Što smo naviknuti na ribu iako nismo sa mora i što znamo vrhunski da je pripremamo i jedemo iako nismo sa mora.

Važno je da znaš da jedeš ribu prstima a da se ne ugušiš od kostiju i da obavezno poližeš prste par puta (ako osećaš potrebu a super je ako je osetiš), a ništa od toga ne možeš ako je jedeš viljuškom i nožem i osećaš strah od tog tanjira, te ribe i njenih kostiju i ako si, uopšteno, lenj za ribu.

A iskreno, ako ribu ne jedeš prstima, onda bolje da je ne jedeš uopšte.

11895007_10207370964017547_1308776647026773357_o
Piknik na Ribarcu, www.instagram.com/ecikej

 

Advertisements

Leave a comment

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s