Ako su Novosađani nešto, onda su nostalgični.

Kao što su Nemci vredni, tako su Novosađani nostalgični. Nostalgija, najveća boljka Novosađana. Srušili Varadinski most, ceo grad u žalosti. Danima, mesecima, godinama, deceniju, beskonačno. Isto i sa Žeželjevim i Mostom slobode. Ali stvarno. Seku drveće, ceo grad ga oplakuje (al uglavnom ne čini ništa, prepušta se neminovnoj seti). Teška tuga i seta i prisećanje kako je bilo nekad, dok je bilo tog nečeg. Sad ništa više neće biti isto, osetiće se praznina jednostavno. Jako će faliti. Minuti ćutanja za labudove iz Dunavskog parka. Na dnevnom nivou rastužuju napuštene i zapuštene zgrade, oštećene fasade. Sve je manje kuća, ograda, kapija i dvorišta sa mirisnim ružama i visokim grmovima.

I zato se, sasvim prirodno, mora sedeti i pričati o tome, u svakoj prilici i sa bilo kim se podsećati i prisećati kako je bilo pre, kako je bilo nekada. Melanholija i nostalgija kao neizbežan deo svačijeg prošlog emotivnog perioda i individualnog trenutka. A na kraju je ipak sve samo između tebe i Novog Sada. Da li je to zbog malog grada, malog broja stanovnika, prolaznosti koju simbolizuje reka u koju ceo život gledaš ispod tih mostova kojih sad više nema – ne može se utvrditi sa sigurnošću ali (kolektivna) patnja i nostalgija se oseti, para uši, može se seći nožem.

Ljudi su nostalgični i u Beogradu, al tamo nije tolika gustina nostalgije, više je kao nežni prah, one sitne šljokice. Veći je grad pa se rasipaju po većoj površini i mnogo su individualnije. Neki ih verovatno nikad nisu ni videli. Zato se ovde sve oseti, petlja ti oko ramena i vremenom moraš da se nateraš da naučiš da te ne dotiče sve.

Lepo je, mada ne toliko korisno, što se u Novom Sadu sve radi sporije uz vremena na pretek da se bude usporen i nostalgičan, zbog čega god, ako ti je takav dan. I to je skroz okej i nema šta ko da ti zameri. A ako ti to zameri, šta bi tek radio da je nešto, za tebe, mnogo važnije u pitanju?