Ko ga šiša, ići ću taksijem jer mi se nikako ne smrzava. Sedam u taksi, izlazi mi para iz usta dok izgovaram adresu. Posle tri minuta tišine, ja gledam u svoja ipak smrznuta kolena i kajem se što nisam odma stavila kapu (al pošto idem taksijem – što da je stavljam odma), taksista trlja dlanove i progovara:

„Prva stranka se obavezno smrzne zajedno sa mnom. I ja sam tu sa Detelinare, pa dok se ugreje auto, bukvalno pre pet minuta sam seo. Al dobro, šta, zima još tri meseca i gotovo.”
„Još tri i po!”
„Šta, zima ti je i u aprilu?”
„Zima je sve dok više ne bude zima, plašim se snega u martu.”
„Ja se ne plašim. Ja volim sneg, budi dete u meni. Ne volim kad mi je hladno, više volim kad mi je toplo al sneg je lep, baš bude lepo tako,” (pokazuje imaginarnu snežnu idilu kroz šoferšajbnu) „Osećam se ko dete”.

Slegnem ramenima, u pravu je, pritom je kul i iskren muškarac koji nema problem da kaže da se oseća ko dete kad padne sneg, a mogla sam da se nastavim sa onim da svi vole sneg kad je lep i netaknut a kad je bljuzgavo ne, itd, al ipak sam prećutala i nastavila da posmatram jutro u Jevrejskoj. Pred kraj vožnje, stavlja on ruku kod onih grejača i prokomentariše: „Evo tek se sad nešto dešava, baš se sporo zagreva, nekad se čak vozikam malo dok se ne ugreje i ne primim prvu stranku”. Po svom običaju, nisam mu ništa zamerila niti ga iskritikovala, štaviše govorila sam “ah, šta sad, nema veze” a evo sad pišem o tome jer mi je po ko zna koji put novosadski taksista sasvim neočekivano i nenamerno ulepšao jutro, iako je ovo baš prehladno i ledeno a ja to teško podnosim i zato sam i išla taksijem a i on je bio leden i stvarno nema veze.

(jutarnja vožnja taksijem, 20.1.2016)

instagram.com/ecikej