Takav si i to je to, možeš da se nerviraš i ne nerviraš koliko hoćeš. Uvek možeš da gledaš druge i porediš se s njima i pitaš “kako”, “zašto”, i “zašto ne” ali time ništa nećeš trajno rešiti. Jedna krajnost je da ćeš se ogorčiti i prolupati a druga je da ćeš se potpuno smoriti i nedovoljno smejati. Tvoje emocije i tvoji hormoni će i dalje raditi u skladu sa tvojim karakterom. Istina, ponekad ćeš se iznenaditi koliko si jak i indiferentan prema nečemu, al zato će te u nekoj drugoj situaciji potpuno “spucati”, što se kaže. Ali to si ti, takva duša ti je pripala i ja mislim da je to zapravo dobro. Jeste teže jer se više mučiš zbog stvari oko kojih se drugi ne muči ili je imun na mučenje povodom njih ali smatram da, kad se sve podvuče na kraju, ipak ti je bolje što si takav. To što ti je toliko stalo do nečeg što nije materijalizovano i nema opipljivu vrednost je divno. Hej, tebi je stalo do tvoje duše.

Ne bih se menjala ni sa kim. Volim ko sam i šta sam. Trebalo mi je vremena u periodu nakon završetka faksa i ulaska u “svet odraslih” da skapiram da sam to zaista ja i da, upoznavajući ljude iskusnije i starije od sebe uvidim da se sopstvena suština neće promeniti “sa godinama”. I da ni ne treba da se menja. Ako se promenila, to baš i nije dobro, i nije se desilo zbog dobrih razloga… nažalost. Zato sam ja shvatila da treba i, samim tim, rešila da prihvatim sebe, svoju dušu, senzibilitet i tempo i da ih više branim nego prilagođavam.

U poslednje vreme spominjem kako zahvaljujući rasprostranjenim pametnim i pitkim blogovima sve češće možemo da čitamo tekstove koji se bave tim “prihvatanjem sebe” i ohrabrivanjem mirenja sa samim sobom, nasuprot nekadašnjem trendu “kako da budeš… takav i takav, bolji za globalni a ne sopstveni šablon; kako da ispuniš sva očekivanja sem tvoja sopstvena”. Svi smo drugačiji i svako ima svoj tempo, nivo energije, frekvenciju, ritam, prag prijatnosti i neprijatnosti. Nikoga ne treba ni na šta siliti. Jedno je podstaći, skrenuti pažnju, motivisati… ali forsirati, ne valja. Svakako ne odraslu osobu koja se već 25 i više godina bori sama sa sobom i svojim razvojem i navikavanjem na samu sebe. Osoba starija od 25 ne bi smela da ponovo proživljava pubertet zbog nerazumevanja (što okoline, što same sebe). Ma odakle ikome pravo da forsira bilo čiju dušu?

Stoga uopšte nisu loši testovi ličnosti i karaktera. Podsetiti se psihologije iz srednje škole. Garantujem da bismo se mnogo bolje razumeli i prihvatali kad bi ljudi bolje poznavali tipove ličnosti a manje otkidali na horoskopske znake i podznake. Svelo se na to da nečiji znak u horoskopu opravdava postupke i ponašanje te osobe, smejem se čim pomislim na gomilu primera. Ti si ličnost, ti si svoj karakter i skup miliona čestica, vidljivih i nevidljih, a ne znak?!

Veliki broj ljudi tera svoje iz ovih (razmaženost) ili onih (lični interes) razloga. I zato, jedan osetljivac može ojačati i osnažiti se, istrenirati da se “ne zaleće” i ne dopušta da neke stvari dopiru do njega. Zato je bitno da ne očekuješ mnogo od okoline. Naročito ne da ima isti intenzitet emocije i osećanja, saosećanja, kao i ti. Tu je provalija razočaranja i smora, neradog stvaranja osećaja gađenja. Sve je trening. Treba skakutati i svirati svoje note po tankoj zlatnoj liniji između onoga biti jak i otporan i nikad ne zapostaviti to svoje, ili još gore, suzbiti ga i sprečiti da sija. Budi kakav si krojen da budeš. Takođe, čuvaj svoju savest, pusti je da lepo spava, to baš utiče na zdravlje. Budi bolji i jači ali u skladu sa svojim mogućnostima i nivoom izdržljivosti, a ne tuđim. Sve je to trening.