„Ovaj izlet obuhvata posetu čuvenoj fabrici sicilijanskog meda, penjanje na vulkan Etnu i obilazak mondenske Taormine. Obucite se toplije, ponesite nešto dugih rukava jer gore na Etni ume da bude iznenađujuće hladno.“ Kao da se nisam već dovoljno nervirala što je vreme i mesto polaska ponovo pre 8 ujutru i 20 minuta brzog hoda od mog stana tj. na ozloglašenoj Piazzi Centrale i što ovaj put stvarno ne smem dozvoliti sebi da se uspavam i da opet odu bez mene, već moram da se oblačim toplo u vrelom avgustu? Nema šanse. Unapred obaveštavam sve da se ja neću ni penjati (kao što sam i pre prošlog izleta danima govorila da ću se zagarantovano uspavati) ne penjem se ni na Frušku goru na maraton a ne da se prašim po vulkanu. To jednostavno nije moj vid uživanja i to je moj izbor. Veče pre je bilo Suzino poslednje veče u Ređu i to se moralo ispoštovati al’ nikakav problem, dremaću u busu, već smo usavršili kako da preživimo ekskurzije nakon izlazaka. Jednostavan moto: što manje stvari propustiti dok smo ovde, po mogućstvu ništa. Ajao, nek mi neko objasni zašto su u našem busu razdragani Italijani sa akustičnom gitarom i notnom sveskom? Glava mi se ljuljala levo-desno čitavim putem, usta se otvarala tokom dremeža, zabrinjavala sam prijatelje, lasciatemi cantare i ostalo. Bez obzira na sve, nisam želela da propustim Taorminu ni slučajno (čak ni zbog jako primamljive ponude da provedem dan u dvoje na jonskoj obali gledajući Italijane kako kajtsurfuju). Degustacija meda i svih mogućih varijacija proizvoda sa istim, ali i vina, je potrajala i bila nepotrebno dodatno zamorna. Okanite se već jednom besplatnih čašica i kašičica. E, onda je usledila drugarica Etna.

Ispozirala mi je iz podnožja, nakon čega sam otišla u tavernu da probam čuveni arancini tj. kuglu prženog pirinča sa nasumičnim povrćem unutra. Ukusno! U podnožju Etne ima nekoliko taverni i prodavnica suvenira, ima gde da se bude dok ostali avanturišu (mislila sam da ću sve vreme ostati u busu iz protesta prema hladnoći i penjanju). Nisam fotkala mnogo, čuvala bateriju za Taorminicu a bila sam i u agoniji nenaspavanosti i netrpeljivosti. Inače, gore uopšte nije bilo hladno. Ove moje degustiraju neki med, pesto ne može da se degustira pa izazivam prodavca da pogodi odakle sam, naravno u nadi da će reći Italijanka, što i jeste ali Zorica me odaje, glupa joj moja fora. Znam da je glupa al šta ću kad mi imponuje da me pomešaju s nekim južnim narodom. Red bul je u bočnom džepiću ranca od fotoaparata, jedva čekam da ga otvorim i umijem se njime, ćapila sam slamčicu iz taverne za tu namenu. Ako pristižete u Taorminu putničkim busom, njih parkiraju u nekoj ogromnoj garaži odakle lokalni busevi pokupe ljude i besplatno ih prevezu gore na stanicu ispod “ulaza” u strogi centar Taormine. Che bellezza! Grupno smo posetili Teatro Antico di Taormina od čega je najinteresantniji podatak bio taj da smo poslednji posetioci za danas jer se vrše pripreme za koncert čuvenog Masima Ranijerija te večeri. Imala sam sreću da posetim Pompeje pa mi ovo nije bilo nešto posebno uzbudljivo, samo sam nestrpljivo čekala da napokon dobijemo ‟slobodno vreme za razgledanje grada”.

Fotkam i upijam okolinu, društvo vodi računa da sam uvek negde za njima. Prelako se zagubiš kad ti je sve oko tebe prelepo: prozori, balkoni, krovovi, zidovi, stepenici… Zorica nas usmerava, bila je prošle godine. Kaže nema šanse da ćemo videti sve pa se trudi da vidimo najbitnije i ne zalutamo. Ne znam gde pre da gledam, zamišljam šta se nalazi iza onog ćoška, niz stepenice ovog prolaza, uz stepenice onog prolaza, KO je taj srećnik koji živi u ovoj kući iz filma?? I zašto to nisam ja. Vicolo stretto, najuži prolaz i pasaž na svetu je preopterećen turistima koji žele da se fotkaju zaglavljeni u njemu ali pošto je moja ekipa super i razumna, produžavamo da ne bismo gubili dragoceno vreme čekajući da se tu fotkamo. U sebi se zahvaljujem tim turistima. Ima toliko lepših, divnijih, savršenih pasaža.

Trošiti pare na magnete i šarene paste ili ne? Nerviraš se što toliko malo vremena imaš u tom čarobnom mestu, bolje da ne ulaziš u radnjice jer svaki minut unutra je minut manje da ugledaš još jedan prelep balkon i rascvetalu žardinjeru. Taormina i ljudi mi sami od sebe prave dobre fotografije: konobar restorana pored crkve pokušava da uhvati belu golubicu koja se nekim čudom oslobodila, gosti i prolaznici se smeju i prate situaciju. Obožavam što uvek uhvatim neprocenjive trenutke, mnogi ljudi samo zamišljeno produže ili još gore – radije obrate pažnju na izlog neke zlatare. Očigledno je da je kao gradić žešće sređena za turiste, pa šta. Sve je divno i mi žene uzdišemo. S obzirom da nam je ovo poslednji dolazak na Siciliju leta 2014. a vreme ističe, moramo što pre da sednemo negde i odvalimo po cannoli i cassatu. Da, oba! Sedamo u u slastičarnu Chemi u glavnoj ulici Corso Umberto, gde u izlogu stoje uramljene fotografije poznatih ličnosti koje su takođe bile ovde da se zaslade. Ne znam da li mi je lepši kanolo ili kasata, ne mogu sve ni da pojedem a ne mogu ni da ostavim, žao mi, pa okrajak kanolija nosim sa sobom ako mi padne šećer u povratku.

Svakako smo se jednoglasno složili da ćemo o kalorijama i dijetama razmišljati u Srbiji (Crnoj Gori, Makedoniji), nismo valjda ludi da uskraćujemo i brojimo sebi išta u Italiji, pa još na ostrvu kanolija? A inače, ni tih mesec dana u Italiji mi nije bilo dovoljno da probam sve što sam htela i što su mi preporučili.
Umalo da zaboravim, taj dan se održavalo venčanje u lokalnoj katedrali, pa smo više puta naišli na te svatove koji su došli kao neki lajtmotiv u tom doživljavanju i doživljaju Taormine. Kako smo se okupljali pred polazak nazad, u masi se najčešće moglo čuti oduševljeno „Jao, je l ste videli svatove?!“