Zbog izuzetno zahvalnog geografskog položaja Kalabrije, odnosno, ogromnog parčeta italijanske obale koje zauzima i ima pogled na Siciliju i brzi trajekt ka istoj, potrebna je kratka vožnja da zaobiđeš i špic i đon od čizme i dođeš do Jonskog mora a, opet, iznad je Tirensko a sa strane Mediteransko, plus silna vulkanska ostrva iznad Sicilije a ako se povučeš ka kopnu imaš divan planinski predeo… Samo ti treba volje da se nateraš i ideš svuda. To i jeste ostvarivo tokom mesec dana pohađanja letnjeg kursa italijanskog jezika na Univerzitetu za strance “Dante Aligijeri”.

Predavanja i vežbe počinju svakog radnog dana u 9.00 (prva pauza je od 10.30 do 11.00, taman da strčiš po kafu i korneto u kafe Marzano kod vrlo prijatnih ljudi), kašnjenje se ne toleriše, vodi se stroga evidencija, a šta je meni fascinantno je da za vreme časova nema nikog napolju, nema izlaženja i glupiranja, tipa „Profesorice, smarate i vrućina je, idem ja malo napolje, da zapalim, platio sam kurs svakako”. Ne.

Oni se svojski trude da uklope kvalitet i kvantitet, i to se vidi i oseti. Ako te nema, izostanak po Bolonji, mada se dobiju bonus poeni za izostanke kada ideš na ekskurzije koje organizuje faks tj. studentska služba CESASS /ćesas/ odnosno /ćasas, kesas/ po Marku. Npr. jedna ekskurzija vredi šest časova, to ti je taman jedan redovan dan na faksu (šest časova po 45 minuta odnosno tri predavanja). Al onaj koji ne broji koliko je puta do sad zakasnio i izostao, lepo mu profesor u jednom momentu kaže da neće moći da polaže test tj. moći će, ako plati dodatnih 80 evra.

Međutim, ukoliko lepo učiš i napreduješ, ističeš se i pritom postigneš odlične rezultate na finalnom testu, skoro pa je sigurno da ćeš dobiti stipendiju za narednu školsku godinu. Test nivoa znanja jezika svi rade prvi dan, makar bili dipl. profesori italijanskog iz Beograda i Podgorice, tu su već drugi ili treći put, sa stipendijom ili bez… sutradan se saznaje ko je u kojoj grupi, ko mu je “razredni” i dobija raspored predavanja. Moguće je i dvonedeljno pohađanje kursa, raspitajte se ako ne možete da ostanete mesec dana. Nažalost ali opet vrlo logično, B nivoi se sastoje od tri meseca zapravo, dakle ja sam bila samo na trećini B1 kursa. B nivo italijanskog je najteži i nemoguće je savladati ga za 20 radnih dana. Koriste se originali udžbenika L’italiano all’Universita, koji mogu da se kupe u knjižari za oko 22 evra i pokrivaju dva nivoa, imaš plavu za A1/A2 i crvenu za B1/B2. Tražiće da nabavite i vežbankicu Palestra italiana za oko 10 evra. Studenti na C1 imaju neke dodatne materijale i predavanja spram svog nivoa.

Empirijski a i iz stručnog ugla preporučujem da se bar malo pozabavite italijanskim pre odlaska tamo, odete na nekoliko privatnih časova da se podsetite zaboravljenog ili da savladate osnove, da se ne biste osećali izgubljeno i demotivisano, ili upali u grupu koja vas ne zaslužuje. Uzrast ljudi koji pohađa ove kurseve varira u proseku od 18 do 65 godina. Da da! Srećna okolnost je da te na lični zahtev mogu prebaciti na viši/niži nivo, ukoliko osetiš da je to pametna odluka.

Činjenica je da i ljudi koji pre Italije nisu učili a kamoli govorili italijanski mogu da ga savladaju za tih mesec dana, čak i da poslednji dan progovore sa simpatijom odande. Dakle, skroz vredi otići i ni sa čim se ne može porediti učenje jezika u zemlji tog jezika. Na početnim nivoima se osim gramatike, dosta vežba pisanje i konverzacija. Grupe su taman tolike da u jednom momentu profesor već zna svačije ime. Na B1 nivou mi se najviše dopao predmet Audiovisivi, gde smo gledali filmove i intervjue pa ih posle tumačili i komentarisali. Sve vreme se priča na italijanskom, naravno. Na C1 se radi i književnost i istorija/kultura. Od prošle godine su ovi iz studentske počeli da “pozajmljuju” udžbenike na tih mesec dana ali tako da u njih ne smeš da pišeš, što je mene kao jezičara i samog tičera izludelo te sam otišla pravo u Ave da obezbedim sebi original, moj, u koji ću ja pisati, škrabati i crtati srca. Nije dozvoljeno korišćenje kopija. Ne postoji kodeks oblačenja ali ostanite u granicama normale i pristojnosti. Zanimljiva činjenica je da ljudi dolaze iz svih zemalja Evrope osim Nemačke, Francuske i grupe skandinavskih zemalja. To sam zaključila sad kad sam htela da navedem kojih sve nacija ima, dakle skroz evrovizijski minus ovi iznad. A zadesi se i poneko iz Južne Amerike, to je baš lepo.

Početni nivo tj. A1 cele nedelje ima samo po dva predavanja pa uvek begaju ranije tj. u 12.30 a ovi koji imaju i treće predavanje, 45 minuta pauze do 13.15 iskoriste da pojedu fin i povoljan ručak u B’artu, koji se nalazi odmah ispod škole. Ručavanje u B’artu je strava jer je ponuda raznovrsna a hrana dobra i za u proseku 5 evra imaš ceo ručak, pa ti se isplati umesto da kuvaš sam sebi svaki dan, bez obzira što u svakom studentskom stanu ima kuhinja. Jedeš lepo, vratiš se na još jedno predavanje ili ideš na plažu. U školi se organizuju i poslepodnevna predavanja fakultativnog tipa, prošle godine je recimo bilo o italijanskom filmu ali meni se nije dalo, po toj vrućini. Baš super stvar je izvesna studentska kartica, koju svi dobiju prvi dan u školi. Sa njom imaš raznih popusta po gradu, pre svega ugostiteljskim objektima, između ostalog i u ovom restoranu. Gorepomenuti CESASS omogućava čak i ono osnovno zdravstveno osiguranje tj. lekarski pregled bez frke. Nemam šta da dodam jer u dve godine niko od mojih poznanika nije bio bolestan tamo.

Za potrebe kupovine osnovnih namirnica ima nekoliko marketa u centru, a u hipermarkete nisam ni išla, daleko su i prosto nije bilo potrebe. Najčešće sam svraćala u Verdeblu koji se nalazi pri kraju ulice Osanna, što vam je pravo kad se spuštate ulicom sa desne strane škole. Dijagonalno se nalazi apoteka. U ulici Aschenez, to je ulica iznad škole (škola ima ulaz i sa te strane al nije uvek otključan iako je praktičniji kad ti je učionica u tom delu), ima mnoštvo radnji i tu mogu da preporučim piljaru ljubaznog Indijca koja se nalazi levo od pokretnih stepenica. Malo dalje od njega ima još jedan solidan market.

Al svakako sve zavisi gde ćete biti smešteni i gde vam je najbliže i najpovoljnije da kupujete. Kada je u pitanju smeštaj, ja samo mogu da vas uputim na preljubaznu i predusretljivu Kristinu koja mi je to dvaput zaredom rešila, baš onako kako sam ja želela i zamišljala. Recimo da će vas za tih mesec dana na moru u avgustu singl soba koštati oko 250 evra (direktan let preko Ersrbije i Alitalije je u proseku 220 evra za povratnu kartu, a škola 300 sa taksama), eto ta informacija a sve detaljnije možete pitati i čuti od Kristine.

Levo: pogled sa stubića ispred zgrade na koji sam volela da sednem a Marko me kritikovao, desno: zauvek omiljena večera na svetu. Mocarelu uvek čuvati u njenoj surutki.

Što se tiče ekskurzija i izleta, najverovatnije je da će vas na njih voditi omiljeni i ozloglašeni Enco, ekscentrik kog odveć treba poslati u penziju ali zabavan i kul čovek kad nije previše uspaljen. Prve godine mi je bio draži nego druge, primetićete da svako ima neko mišljenje o njemu, što se kaže, il ga vole il ga mrze. Ali dobro radi svoj posao kao vodič, lepo priča i voli da pokaže i objasni lokaciju. Ume da bude katastrofalan po pitanju organizacije puta i putnika al to zavisi od ekskurzije do ekskurzije. Već prvi, drugi dan će vam u školi reći koja mesta ćete imati priliku da obiđete vikendima koji predstoje i po kojoj ceni. Plaća se uglavnom 15-20 evra po ekskurziji. Trebalo bi da to obavezno budu Etna i Taormina, Tropea i Pico, Sirakuza/Noto/Raguza na koju sam zakasnila pa postala kuma. To su standardne ekskurzije al moguće je da će uvesti još nešto pod tim oficijelnim programom. Međutim, od Enca ćete čuti i za nešto skuplje alternative, mi smo recimo išli kombijem sa njim u Palermo, nezavisno od škole. Rado će vas povesti na krstarenje do Eolskih ostrva, Strombolija ili Liparskih ostrva.

Ne mogu da prežalim što nisam bila u Kataniji na Siciliji. Trebalo je da je vidim prošle godine ali sam bila u dodatnom kombiju (pošto je Enco pretrpao bus) u kom su nam se posle pridružile dve sestre od kojih je jedna uganula nogu gore na Etni, pa smo morali hitno nazad u Ređo. Al ekipa iz busa mi reče da su bili bukvalno na sat vremena. U Kataniju možete otići samoorganizovano na neki vikend, što ja nisam uradila i sad mi je žao, isto ko i za prelepu plažu Šilu koja se nalazi par kilometara iznad Ređa. Važno: na kraju svakog kursa tj. meseca, za završnu “priredbu”, škola organizuje foto konkurs na koji blagovremeno pošaljete svoje najbolje fotke sa ekskurzija i imate šansu da dobijete nagradu u vidu 50% cene kursa sledeće godine i slično. Bez problema možete otići u CESASS i prebaciti fotke na njihov komp. Lep osećaj, prve godine sam učestvovala i osvojila gorepomenutu nagradu.

Ne preporučujem navodni beer fest tj. festa della bira gore u planinama (sve vreme pričamo o boravku tokom meseca avgusta). To se provozate jedno veče po najgorim krivinama, i tad sam bila sa Encom u kombiju kad je malo pustio volan dok je pevao. Uspomena ili trauma, i dalje nisam sigurna. Uglavnom, to su dva štanda točenog piva i italijanskih kobasica salsiccia i čudna muzika u planinskom seocetu sa desetak kuća. Vredelo je otići samo zato što sam se tad zbližila sa još dobrih ljudi iz škole.

Nakon što se sprijateljite sa ljudima iz škole, želećete u neki izlazak. Noćni provod u Ređu je totalno bezveze, u smislu dosadan, po mom mišljenju a i po mišljenju nekih lokalaca. Pod jedan, najčešće se plaća ulaz 10/15 evra mada kao imaš konzumaciju, al meni je u pamćenju samo ona jedna tekila od 7 evra što ni dan danas ne razumem… Morate paziti s tim, ne znam stvarno, meni se te pare nisu davale, naročito kad kod kuće u frižideru imam domaće belo vino. Druga stvar je da je muzika u 95% slučajeva tj. večeri očajna. Italijanski pop mi je nepodnošljiv a ova kao komercijalna muzika brzo pređe u neko skrnavljenje i preterivanje s remiksima. Zbog toga ljudi uglavnom bleje u klubu (sve vreme pričam o klubovima na plaži), ćaskaju i, tako, smaraju se. Svetla tačka su bachata večeri, to je baš bilo lepo. Prijatna muzika i ljudi koji znaju da plešu. Valjda se sjate svi iz lokalne plesne škole, i mlađi i stariji, i viši i niži, i deblji i mršaviji, i svi plešu.

Konstantno me je fascinirala pustoš na šetalištu tokom dana i preplavljeno šetalište noću. Glavna ulica Corso Garibaldi je najprometnija predveče oko 19 časova. Dok se mi vraćamo sa plaže, Italijani su se već najeli i sredili i pošli u špacirung. Najkul su stariji građani tj. dekice koje sede ispod krošanja kod crkve pored pokretnih stepenica.

Za vreme popodnevne sieste od 13 do 17 ne rade ni prodavnice ni stepenice. Dosta Italijana sa juga provodi leto u Ređu i simpatično je kad ih vidiš kako se druže na ulici i u izlasku. Nisam se osećala kao turista već kao da mi fali još ljudi koje poznajem pa mogu da sretnem. Nakon desetak dana već znaš sve ljude iz škole, vidite se na plaži, srećete na ulici i po radnjama. Mene lično je smaralo da svako veče silazim dole u grad, odnosno nije mi bilo ni izbliza zabavno u klubu pa mi je više prijalo da ostanem kući, pijuckam vino, jedem grožđe i naspavam se, naročito kad oko ponoći popusti vrućina, a sa ljudima sam se družila u toku dana. U noćnom provodu, lokalci i njihovi gosti najčešće sede na malim plastičnim stolicama koje uzimaju iz barova sa šetališta i odnose na plažu gde sede i piju piće. Ako vam treba detaljnijih informacija o izlascima, mogu vas spojiti sa Markom.
Moja preporuka je da dane koristite maksimalno a noć za povremene izlaske i dosta sladoleda i sna.

Čim si ti dole kod plaže i šetališta, svakako si u izlasku al hoću reći da klubovi ne vrede para koje će vam uzeti. Pritom, časovi prepodne će vas umarati i iscrpljivati jer ste ipak došli i na more, za koje treba da čuvate energiju za poslepodne i ekskurzije vikendom. Naročito ako si car pa ideš vozom/busom na plaže van grada. Ako vas to mrzi, možete otići na gradsku plažu ali svi mi iz škole smo išli na plaže koje pripadaju klubovima, pošto imaju ležaljke i suncobrane. Ovi klubovi imaju neku politiku “ograničenih mesta” za studente ali vremenom kad naviknu na nas jer ipak dolazimo svaki dan, više ne smaraju toliko. Smekšajte spasioce i obavezno nosite sa sobom one kartice što dobijete prvi dan. Jedina stvar koju zameram Ređu je ne-baš-lepo more, često nestabilno, meduzavo i hladno. To bukvalno varira od dana do dana, ma u toku dana se promeni više puta, kao da je nebo a ne more (u avgustu). Dragi Ređo je sasvim drugačiji noću nego danju i za mesec dana ćete zavoleti oba njegova lica. Navići ćete se i na pustoš i na gužvu, na čudno radno vreme, vrućinu i vetar i verujem da će vam se desiti ono čuveno „ovde zaplačeš dva puta – kad stigneš u Ređo i kad odlaziš iz Ređa”.

(Ukoliko ovo neko pročita i odluči da ide, neka me slobodno kontaktira povodom bilo čega i bilo kakve preporuke poput kapućina u velikoj šolji u B’artu. Pročitajte i ostale živopisne postove tj. doživljaje iz Kalabrije i Sicilije, boldovani su gore u tekstu gde se spominju ekskurzije. Samo ne pitajte koliko para treba poneti. Što više to bolje, kao i bilo gde drugde al evo recimo kao na odmor u Grčku pa malo više od toga).

Fotografije iz teksta: www.instagram.com/ecikej
Fotografije fotoaparatom a ne mobilnim: https://www.flickr.com/photos/brillanmiscolores